Teži vs. lakši put

admin — Tue, 22 Nov 2016 19:48:54 +0000

Ne volim generalizacije bilo koje vrste. Ne volim podjele na ove ili one jer smo svi individue za sebe. Ali dozvolite mi da sad budem ja ta koja će generalizovati i grupisati pojedince jer ne vidim drugi način da jasno objasnim ono što sam naumila.
Ako bih ja ikada "dijelila" ljude onda bi to bilo na one koji biraju LAKŠI i one koji biraju TEŽI put. Mogla bih vam tačno iz mog okruženja navesti primjere jednih i drugih.
Šta mislite, prije nego nastavim, u kom timu ste vi?
Ili još bolje; šta mislite kojim je bolje da idete?
Da pokušam da definišem sta ja to smatram lakšim a šta težim putem.

Oni koji biraju lakši i oni koji biraju teži put.

Primjer 1. Šef vas je pitao da li želite biti dio novog projekta. Morali bi ste da radite u novom timu, materija vam je prilično nova pa bi stoga morali da učite o čemu se tu tačno radi, vjerovatno nekad ostajali duže, radili više ili da ostanete u vašoj "safe zone", radeći posao koji inače radite a na to mjesto bi išao vaš radni kolega.

I? Koji je Vaš odgovor?

Mogli bi naravno da radite kao i do sad, ali zar nešto novo ne bi bilo uzbudljivo? Zar se ne bi radovali sopstvenom rastu, širenju znanja, novoj vrsti uzbudjenja, novim kontaktima i šansama??

Primjer 2. Mama ste. Ovde bih mogla mnogo toga da navedem kao primjer (naizgled) težeg ili lakšeg puta. Recimo crtani film. Sva djeca ga vole. Možete da trampate za svoju "slobodu". Uvijek. Trenutno vam je lakše jer ste neke obaveze odradili neometano, ali ukoliko svakodnevno birate taj način,nakon nekog vremena ćete morati da se nosite sa napadima bijesa, lošom komunikacijom s djetetom, nestrpljivošću i svim onim što instant uzbuđenja i ovisnost o njima nose sa sobom.

Primjer 3. Povrijedili ste ili uvrijedili nekog člana porodice, prijatelja ili bilo koga ko vam je bitan. Znate da ste pogriješili. I ne, nije lako priznati grešku i ponuditi izvinjenje ali je ispravno koliko god bio teži put. Naravno da bi bilo lakše da se ponašate kao da se to nije desilo, ali da li vašem egu teže pada izvinjenje ili trajno pokvaren odnos s nekim ko je dio vašeg života.

Svako od nas ovakve odluke donosi više puta dnevno. Neke su manje neke više bitne ali one NAS DEFINIŠU! Nepogrešivi alat koji može da vam pomogne je stomak. On tačno zna da li je taj put koji birate ispravan za vas. Jer samo to i jeste važno. Da je VAŠ.
Biranjem težeg birate pobjediti nekad strah, nekad pobjeđujete ego, nekad pobjeđujete onaj uspavani dio vas ali u svakoj ovoj pobjedi rastete.

Ja znam da ću svojoj djeci pokušati da prenesem važnost težeg puta ukoliko ga budu osjećali ispravnim. A ja, ja sam se tome učila usput, na sopstvenim primjerima i mir i radost koji vas čekaju na kraju vrijede svakog kamenčića u cipeli.

Kada boli topli bol

admin — Fri, 18 Nov 2016 15:41:52 +0000

Kada boli topli bol.

Otišla je. Na neko bolje mjesto na kom ništa ne boli, nadam se. A nas boli. Nas boli topli bol. Pokušavam ovih dana da shvatim zašto je ovaj bol nekako drugačiji. Nije tuga u nekom čistom obliku. Nije onaj bol kad si ljut na život, na ljude, na sebe, na sve što te okružuje a taman i najmanjoj mjeri je dovelo do tog bola. Ili si eto ljut na svakog ko ne razumije da tebe boli, slučajne prolaznike, televizijske programe, muzičare koji i dalje stvaraju muziku a ne znaju da je vrijeme stalo - pa si eto ti ljut. Ne! Ovaj je nekako drugačiji. Ovaj je njen. A sve što je njeno mora da bude takvo. posebno, drugačije, tiho a opet tako snažno tu. I toplo!

Nije ona pomjerala brda, onako bukvalno, ali na neki svoj tih i snažan način nasa brda jeste. Nije ona ostavila trag u zemlji u kojoj je bila u vidu nečeg što bi eto naredne generacije mogle da koriste. Nije. Eto možda neko 10ak kilometara udaljen od njene kuće i ne zna da je ona tu živjela. Nije u njenom životu, onako posmatrajući racionalno i objektivno , bilo nešto spektakularno o čemu bih mogla sa vam pišem, ništa dovoljno opipljivo da bi nekoga impresioniralo ali nama.. Nama je ona bila mnogo. Ono baš baš. Nama je bila TU. kad kažem tu mislim tu stalno, pa taman i da se ne čujete s njom, da se ne vidite s njom, da uopšte ne mislite o njoj. Ali ste znali da ona baš svaki momenat misli i brine, da razmišlja kako je srećna što ste baš njeni, da misli kako da vas idući put kad vas vidi obraduje nečim. Pitom, štrudlom, nekim ručkom koji ste bas voljeli kad ste nekad imali više vremena da budete s njom. Onda kada život nije išao ovom brzinom, kada se vrijeme nije mjerilo poslovnim, kućnim, dječijim obavezama već danima školskog raspusta. Vikendima. Onda kada se vrijeme mjerilo sezonom grožđa, sezonom jagoda.. ili zimskom sezonom kestena.

Teško bih mogla da dočaram nekome ko je nije poznavao njenu duhovitost, njenu spremnost da se s nama unucima u svako doba našali, na naš ili njen račun, ili da eto tako zajedno i udruženo smišljamo smicalice za nekog drugog dovoljno bliskog da se ne naljuti. Mislim da je, u ovoj našoj odrasloj fazi, najmanje bila baka. Ono baka-baka. Trudila se da nam bude drug, da ne bude "dosadna" kako je znala da kaže. I uspjevala je u tome.

I sad kad razmišljam, mislim da joj je najveći strah baš bio to - da će nekome od nas koje je toliko voljela da bude dosadna.. ili eto nezanimljiva. Igrala je karte jako rado i igre koje je ona znala smo znali i svi mi. Zbog nje. Ne sjećam se da smo nikad u njenom prisustvu igrali nešto sto ona ne zna. Opet zbog nje. Igrala bi tako do duboko u noć, smijala se.. zezala one koji gube na samo njoj svojstven način. Po potrebi, ako njen tim izgubi, plesala na zadatu temu jer je eto takav dogovor.. ko izgubi..
Kako se samo smijala.. kako nas je samo to činilo srećnima..

Mirisala je na kremu za lice. Uvijek, baš uvijek. Jer je željala da dok je ljubimo ili grlimo ne miriši slučajno na ručak od tog dana.. ili nedajbože na starost.

Živjela je ljubav u njenom najboljem obliku. Znala je baz zadrške da je da i radovala se da je primi. Radovala se svakom pozivu, razgovoru.
A pričale smo moja topla baka i ja skoro svakodnevno. Napravimo mi sebi po kafu i onda tako glasno pričamo kako smo eto samo mi u ovoj našoj porodici jedine lijepe. Samo nas dve. I kako sam i to naslijedila samo do nje. I to da sam eto "brza i sposobna" naravno. I da niko kao nas dve ne zna ni da skuva ni da napravi. Eto baš niko. (znale smo mi da to nije baš skroz tako ali eto baš nam je bio ćeif da ih tako udruženo zezamo.)
Bile smo drugarice. Mogle smo da kažemo jedna drugoj sve. Bas sve. I strahove, i želje i brige.
Ja sam bila njena "doktorica". I ako je doktorica rekla da se mora jedna supica dnevno, onda se stvarno moralo. "Moralo" se piti i vode. I namazati ta krema tu a ona tamo.
I kad smo nedavno sjedile u dvorištu igrajući karte i pijući kafu, nista nije boljelo. "Evo vidi. Kad je ova blesa sa mnom, mene ništa ne boli". Igrale smo. Tri sata smo igrale. I nista nije boljelo. Osim tu i tamo dusa. Od straha. Od straha da će ta glupa bolest da prekine tu vezu. Da će da prekine kafu. I kartanje. I telefoniranje. I smijanje. I zezanje. Samo duša. A za nju eto sad nemam odgovarajuću kremu. Sad ni supica ne pomaze a nije da nisam probala.

Odlazila je polako. Valjda je tako moralo da bude da bi svi mi imali dovoljno vremena da se pripremimo za taj oproštaj. Boljelo je. Zadnjih par nedelja je baš boljelo. Shvatili smo da ide i da mora da ide jer više nista nije pomagalo. Pokušali smo medicinom i jedna velika operacija, koje smo se bojali, nam je dala još godinu dana s našom toplom bakom.
Kada medicina više nije mogla da pruži riješenje probali smo da je liječimo ljubavlju. Svi smo bili uz nju. Ko je i koliko često mogao. Osjećala je ljubav, znam da jeste. Sigurna sam da nam je i ta ljubav dala bar godinu. Bar! A onda je bio kraj. Kraj i tog pokušavanja, kraj i tog smijeha, kraj i te životne epohe svih nas, svih tih okupljanja oko nje, kraj te tako snažne topline.
A borila se moja heroina do poslednjeg izdaha. Onako baš. Onako snažno i dostojanstveno do kraja. Nije htjela da ide i da nas ostavi sve. Toliko je još željela da nas voli, da o nama brine, da nam ćušne nešto u ruku ili džep. Da nas gleda kako koračamo kroz život tako sad veliki i sami.Da bude ponosna na nas i raduje se našoj djeci. A mi smo bili toliko srećni da jednu tako hrabru, snažnu, a opet toplu i nježnu ženu možemo zvati bakom.

Blesa, ja znam da je tu, ja je osjećam tu a eto ovaj put baš boli. Onako u grlu, u grudima ali toplo. Tako nekako toplo da ti taj bol ne smeta, da ga nekako želiš da osjećaš jer te grije, jer ti pokazuje da je ta njena toplina baš tu - u tom bolu.

Blog | Typically Me

Teži vs. lakši put

Kada boli topli bol